I Kovin<\/h3>\n
Pro\u0161le
\ngodine sam donela odluku da obi\u0111em Srbiju uzdu\u017e i popreko. Ideja je bila da
\npro\u0161etam ve\u0107im mestima, a ako budem i\u0161la kolima, posetim i spomenike prirode.
\nRastu\u017euje me pomisao da ne poznajem svoju zemlju i verujem da se za izlete ovakvog
\ntipa uvek mo\u017ee na\u0107i i vremena i novca. Dru\u0161tvo manje-vi\u0161e, ali sam bila spremna
\nda putujem sama. Zato sam i re\u0161ila da krenem od Vojvodine, ta\u010dnije Banata, pa
\nda nastavim u smeru suprotnom od kazaljke na satu. Prvi na listi bio je Kovin.<\/p>\n
Be\u017eao
\nmi je cele godine, ali sam zato ovog jula re\u0161ila da kona\u010dno zakora\u010dim u njega.
\nVozila sam u oba smera \u2013 previ\u0161e kru\u017enih tokova, premalo koncentracije. Krenula
\nsam uprkos ki\u0161i koju su prognozirali i malo pokisla, ali tada nai\u0161la na ulicu koju
\n\u0161tite oka\u010deni ki\u0161obrani. Prisustvovala sam kr\u0161tenjima u srpskoj i rumunskoj
\npravoslavnoj crkvi. Sklanjala sam se sa puta brojnim biciklistima.<\/p>\n
Kada
\nsam zavr\u0161ila sa istra\u017eivanjem, otac je predlo\u017eio da odemo do starog dela grada,
\ngde se nalazi maketa toka Dunava kroz na\u0161u zemlju. Zapu\u0161tena i bez vode. Na
\n\u017ealost. No, iza nje je marina, za koju do tog trenutka nisam znala, ali sam
\npo\u017eelela da je vidim. Kako i ne bih, kad se pored vode uvek dobro ose\u0107am. Mir
\nkoji sam osetila kada sam sela da posmatram reku i brodi\u0107e, bio je neprocenjiv.
\nKona\u010dno sam shvatila zna\u010denje re\u010di nirvana.<\/p>\n
Kovin
\nme je veoma prijatno iznenadio. Mo\u017eda ba\u0161 zato \u0161to nisam od njega ni\u0161ta
\no\u010dekivala. Dobar recept za lep\u0161i i lak\u0161i \u017eivot, nema sumnje.<\/p>\n
II Vr\u0161ac<\/h3>\n
Nemam
\nsamo ja Triptih \u2013 ima ga i Paja Jovanovi\u0107. Divila sam mu se u Konkordiji,
\nmuzejskom prostoru svetskih i nedovoljno iskori\u0161\u0107enih kapaciteta. Prisustvovala
\nsam i obele\u017eavanju 50. godi\u0161njice Vudstoka, takozvanom Vr\u0161stoku. Bez vetra nije
\nmoglo \u2013 zapleo mi se u misli, kosu, korake. No, krenimo redom.<\/p>\n
Ponovo
\nsam vozila. U ovom nivou, morala sam da ve\u017ebam br\u017eu vo\u017enju na otvorenom putu i
\nusporavanje kad ulazim u neko od mnogobrojnih sela koja se nalaze na putu
\nPan\u010devo-Vr\u0161ac. Ne bih mogla da odaberem da li vi\u0161e volim da dr\u017eim volan u
\nrukama ili se zavalim u suvoza\u010devo sedi\u0161te i u\u017eivam u prizorima pored kojih
\nprolazimo, ne zanemaruju\u0107i ulogu dodatnog para o\u010diju, rezervnog retrovizora i
\nenergetskog pi\u0107a koje brbljanjem razbu\u0111uje voza\u010da.<\/p>\n
Prvi
\nput sam Vr\u0161cem \u0161etala dok sam \u010dekala rezultate takmi\u010denja iz engleskog, pre
\nvi\u0161e od osam godina. Pamtila sam samo katedralu, natpis da se ne sme u\u0107i u park
\nako je vetar jak i spomenik Bori Kosti\u0107u, \u0161ahovskom velemajstoru. Tada mi je
\ndru\u0161tvo pravio drug iz dru\u0161tveno-jezi\u010dkog odeljenja. Ovog puta, te detalje sam
\nupijala sama.<\/p>\n
Dok
\nme Zrenjanin podse\u0107a na mla\u0111eg brata Novog Sada, arhitektura Vr\u0161ca naginje onoj
\nna koju sam navikla u Pan\u010devu. \u010cak i Gradski park podse\u0107a na Narodnu ba\u0161tu. Pa,
\nNarodnu ba\u0161tu pre renoviranja. Sli\u010dnosti me nisu spre\u010dile da u ovom gradu
\nnikako ne uspevam da se sna\u0111em, \u010dak ni uz mapu koju sam dobila u Turisti\u010dkoj
\norganizaciji. No, ne bunim se; u svom lutanju, nai\u0161la sam na geto nekada\u0161njih
\nvojnih zgrada, \u010dije su fasadne crvene cigle bile i\u0161arane raznovrsnim
\nromanti\u010dnim izlivima i komi\u010dnim dosetkama. Vr\u0161\u010dani imaju duha \u2013 jo\u0161 jedan poen
\nza ovaj grad. A, taman sam stekla utisak da su njegovi stanovnici dosadni\u2026<\/p>\n
![\"\"](\"https:\/\/i0.wp.com\/www.pancevo.city\/wp-content\/uploads\/2019\/10\/2019-08-Vr\u0161ac-32.jpg?resize=800%2C450&ssl=1\")
<\/figure>\n<\/div>\nSvuda
\nsu iskrsavale \u0161ahovske table, zelene i cvetne povr\u0161ine i ljubazni ljudi koji su
\n\u017eeleli da me fotografi\u0161u tamo gde sam zamislila. Jedini nedostatak solo
\nputovanja je \u0161to mora\u0161 da zavisi\u0161 od nepoznatih ljudi ako \u017eeli\u0161 da sa\u010duva\u0161 svoj
\nduh pored nekog lepog mesta. Znam, izmislili su selfi \u0161tap, ali imam averziju prema
\nstvarima zbog kojih izgledam kao budala.<\/p>\n
Jednog
\nfotografa na\u0161la sam pored crkve Svetog krsta, u \u010dijem sam dvori\u0161tu le\u017eala posle
\njako iscrpljuju\u0107eg poku\u0161aja da se popnem do Vr\u0161a\u010dke kule. Ta\u010dno, odustala sam
\nnakon \u0161to sam savladala vi\u0161e od 400 stepenika. Zra\u010dim dok pri\u010dam o svojim
\nbanatskim pute\u0161estvijama; budim u ljudima inspiraciju da i oni urade ne\u0161to
\nsli\u010dno, golicam njihov patriotski duh i potpirujem potisnutu potrebu za
\navanturom. Kako i ne bih sijala, kad sam u skladu sa sobom i ispunjavam sebi
\n\u017eelje.<\/p>\n
Kula
\nje ostala neosvojena, a Apoteka na stepenice, koja me je ba\u0161 intrigirala, bila
\nzatvorena \u2013 sre\u0111ivali su je pred Gro\u017e\u0111enbal. Dok sam poku\u0161avala da se ne
\nuspavam u vozu i tako proma\u0161im svoju stanicu, shvatila sam: moram da se vratim
\nbarem jo\u0161 jednom u Vr\u0161ac.<\/p>\n
III Zrenjanin<\/h3>\n
Bila
\nsam u Zrenjaninu po\u010detkom ove godine. Zaljubila sam se u Narodni muzej, najvi\u0161e
\nzbog etnografskih postavki. \u0160etali smo unaokolo, biv\u0161a ljubav i ja, dok nam ne
\nbi postalo hladno, pa bismo se grejali u pekarama i kafi\u0107ima. Sneg nam je
\nzavejao kola i vra\u0107ali smo se kroz me\u0107avu. Bilo je to na\u0161e omiljeno putovanje.<\/p>\n
\u017delela
\nsam da do\u0111em ponovo; da natenane obi\u0111em muzej, svratim u park iza Gradske ku\u0107e,
\npro\u0161etam pored Begeja dok mi ne pravi dru\u0161tvo ko\u0161ava. Do\u0161la sam, uprkos strahu
\nda \u0107e me proganjati stare uspomene.<\/p>\n
Duhovi
\nsu bili mirni; istopili su se sa snegom. Neke stvari su bile iste, ali su se
\ndruge za ovih devet meseci promenile: nije bilo skele zbog koje je pocepao
\njaknu, umesto pekare u kojoj smo doru\u010dkovali sijala je filijala banke\u2026<\/p>\n
Ponovo
\nsam prekasno stigla, pa sam drugu pokazala samo svoj omiljeni \u0107o\u0161ak muzeja.
\nPark je bio raskopan, te ponovo nisam mogla da u\u0111em u njega. A, kej Begeja? U
\nsmiraju leta nije delovao tako privla\u010dno, kao \u0161to je u zimskom sumraku. Neke
\nstvari nisu su\u0111ene ili im prosto istekne rok dok te do\u010dekaju.<\/p>\n
No,
\nZrenjanin je veoma lep grad, pa mo\u017eda i ne \u010dudi \u0161to u njemu nisam mogla biti
\ntu\u017ena. Prolazila sam ulicama koje su mi se i ranije dopale, ali i otkrivala
\nnove \u0107o\u0161kove sa inspirativnim citatima. A, mo\u017eda je i do toga \u0161to je drug sa
\nkojim sam bila bio tu\u017eniji.<\/p>\n
Drug,
\nkoji je iz Novog Sada do\u0161ao po mene da bi me odveo u Zrenjanin, pa me posle vratio
\nu Pan\u010devo i popio tre\u0107u i \u010detvrtu kafu da ne bi zaspao na
\nputu do ku\u0107e. Drug, koji mi je sa Grenlanda doneo slatko koje je tamo kuvao, od
\ngorkih bobica koje je brao nervozan i pretvorio ih u ne\u0161to lepo. Drug, \u010dije mi
\nrazglednice dvanaest godina sti\u017eu ba\u0161 kad je potrebno da mi ne\u0161to ulep\u0161a dan i
\nvrati veru u ljude, sre\u0107u, \u017eivot.<\/p>\n
Morao Mo\u017eda
\nje neko da dr\u017ei emocije pod kontrolom i ta uloga je dodeljena meni; uostalom, ja
\nsam svoju bol svarila, a on je tek po\u010deo da krvari. Slu\u0161ala sam, povla\u010dila
\nparalele i izvla\u010dila iz sebe potisnute detalje koji bi mogli da mu pomognu.
\nIpak, najupe\u010datljiviji momenat je bio kada sam mu rekla bi\u0107e bolje za par meseci<\/em>, a on uzvratio znam, vidim po tebi<\/em>.<\/p>\n
\nje ovo putovanje bilo kao sladoled od crvenog grejpfruta koji sam pred povratak
\npojela. Iznena\u0111uju\u0107e dobro, pomalo oporo, ali i osve\u017eavaju\u0107e. I prijatno poput
\nseptembarskog sunca.<\/p>\n<\/div>\n