Једна од забележених прича у књизи “ЛОзнички РОКовник”, објављеној пре шест година о супер-групи “Џемс Бек” и гитаристи Зорану Ђаковићу Џару, оснивачу бенда састављеном од одличних музичара из неких ранијих састава, још увек траје и на њу није стављена тачка. Прича дуга више од четири деценије сврстала је Џара међу лозничке легенде а његов изненадни одлазак из града почетком осамдесетих до данас је остао енигма за све оне који су уживали у његовом свирању на гитари у парку код базена или са групом “Џемс Бек”.
Легенда о Џару живи и мало-мало се обнове сећања на овог необичног човека и посвећеног гитаристу, пионира лозничке рок сцене. Развојем друштвених мрежа, олакшано је повремено присећање на њега па не чуди да свака објављена фотографија са Џаром, а врло мало их је снимљених и сачуваних, изазива пажњу Лозничана који памте период када се развијао рокенрол у њиховом граду. Једну је недавно објавио на својој страници Мирослав Самуровић Цака, на којој је Џаре са другаром и певачем из групе Зораном Деспотовићем Крцом. Фотка је из 1980. године, можда једна од последњих са Џаром који је потом нестао са градских улица, а Самуровић каже да намерно поред његовог имена није ставио “сузу” јер никада није потврђена његова смрт.
– Искрено се надам да он у неком пабу свира сјајан рокенрол. Џаре је био интересантан, прави хипи лик. Највише га се сећају чланови његовог бенда, можда и неке комшије. Био је добар човек. Наше дружење је почело 1973-74. године и у то време сам почео да скупљам грамофонске плоче. Пошто је живео у улици према “Кадињачи”, често сам чуо музику из његовог стана. У то време формирана је и група “Џемс Бек”, која је име добила по почетним словима имена чланова а поред Џара, чинили су је певач Крцо (којег познајем цео живот), басиста Букал (Милан Лукић) и гитариста Стари (Зоран Старчевић), моји школски другови, као и Миленко Радовановић на бубњевима. Ишао сам на њихове пробе код Миленка у помоћној кући у Дринској улици – присећа се Самуровић.
Деценијама Џара помињу и музичари као врло талентованог гитаристу који је редовно вежбао и из чијег стана се увек чула музика с плоча “Дип парпла”, “Цепелина” и Хендрикса који му је био узор. Неки су прве акорде научили баш од Џара, а своју причу има и Милан Зарић, познати лознички басиста.
– Имао сам срећу и част да проводим време са Џаром. живео је у згради код садашњег “Интермеца”, преко пута Душана (ДНК) и Ивана Ковачевића, мојих дивних пријатеља. Иван и ја смо често одлазили код њега и помагали му да вежба. Ми бисмо вртели неколико акорда укруг, а он би експериментисао на акустичној гитари. Био је човек саткан од музике, идол нама “апсолутним почетницима” и највећи кривац што смо се безнадежно инфицирали рок музиком. У то време смо Ивица, Гиле (Зоран Глишић, живи у Сиднеју) и ја основали бенд и свирали матурско вече у ОШ “Анта Богићевић”, а он нам је био гост. Са Крцом и Букалом је долазио на наше пробе, код мене у Дринској, тресли смо се од треме и извиривали преко ограде да видимо да ли иду, као да долазе “Битлси”. Онда је једног дана само нестао, без најаве и никад више ништа нисам чуо о њему. Кружиле су приче али је све то било у домену маште, непроверено, типично за мала места – каже Зарић.
Иако су неки тврдили да је отишао у Енглеску, да су га сретали у Београду, у подземном пролазу на Зеленом венцу, права информација о Џару никада није стигла у Лозницу из које је мистично отишао. Ако би неко знао праву истину, онда би то сигурно био певач Крцо, као најближи пријатељ. Он нам је потврдио да је Џаре ишао у Индију, али и то да се вратио у свој град а тек касније отишао “заувек”.
– Џаре је био 1953. годиште, годину старији од мене, а наше дружење траје од почетка седамдесетих. Вече пре него што ће нестати из Лознице, седели смо на степеништу испред његове зграде и причали. Пре тога је помињао да жели поново да путује, опет на Исток, где је први пут отишао када је напунио осамнаест година и добио пасош. Тада је преко Грчке, Турске, Авганистана стигао до Индије и Непала. Са тог путовања донео је бележницу са именима градова у којима је боравио, држава и валута, дневник илустрован његовим занимљивим цртежима. Док се он заносио источним земљама, ја сам га убеђивао да крене на Запад и тамо пронађе место за себе јер је увек имао велике снове. Желео је да постане звезда, брзо, преко ноћи, најпре у Европи па онда даље. Имао је невероватну харизму. Нажалост, то је све остало на сновима. Отишао је без поздрава, без икаквог наговештаја те вечери и никада ми се више није јавио. Није потврђено да ли је жив или мртав, многи су причали да су га срели у Грчкој, Турској, Италији у различитим стањима. У те приче никада нисам веровао. На руци је имао тетоважу “Свеца”, симбол истоимене серије популарне у то време, човечуљка попут Чича-Глише с ореолом, тако да верујем да би га барем по томе неко идентификовао. Прича још траје, а он је из Лознице отишао у легенду – каже Крцо.
Већина суграђана која је познавала Џара ипак верује да је сада на неком бољем мести и да ће се кад-тад огласити добрим рифом и солажом на гитари. Аплауз га чека већ скоро пола века а иза ове приче остају само три тачке…
С. П.
Фото: Лична архива
ПРОЧИТАЈТЕ И…
”ГАЛИЈА” НА ”ЗИМСКОМ ФЕСТИВАЛУ” – Најлепше кад је престани…
ОДРЖАНЕ БОЖИЋНЕ ВОЖЊЕ – Кад протутње трактори и камиони
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
Source link
СЕЋАЊЕ НА ЗОРАНА ЂАКОВИЋА ЏАРА – Из Лознице је отишао у легенду – Lozničke novosti
