![\"\"](\"https:\/\/i1.wp.com\/fenomeni.me\/wp-content\/uploads\/2019\/01\/karlovci-300x96.jpg?resize=300%2C96\")
<\/p>\n
Po svetu, u svim velikim varo\u0161ima, izvesna predgra\u0111a, okolna brda, ili vrtovi, daleko od grubosti i blata uli\u010dnog, postali su zaseban kraj za zaljubljene, omiljeni radi svojih vidika, sunca, fontana ili bilja.<\/p>\n
U Pragu, zimi, meke i mutne senke lutaju po snegu, pod brujanjem zvonika u starom kraju Alhimista. U Be\u010du, u jesen, korak u korak, spu\u0161taju se ljubavnici po obroncima be\u010dke \u0161ume, ili manastira Me\u010dka, mirisnog od uvela li\u0161\u0107a, do malih i \u010da\u0111avih, brzih vozova koji jure u susret moru ku\u0107a. Iza Rima, u prole\u0107e, pod talasima albanskih brda i ljubi\u010dastim proplancima Fraskatija, visoke, ohole ljudske prilike zagrljeno lutaju du\u017e starih, visokih akvedukta, u susret ogromnom kubetu hrama. Iza Pariza, leti, pod modrim alejama, punim paunova, zelenog \u0160antiljija, kriju se slaba i tu\u017ena bi\u0107a.<\/p>\n
U na\u0161oj razrivenoj, razidanoj varo\u0161i sad je doba grubih, bra\u010dnih pri\u017eeljku\u0161a i na\u0161e hronike skandala pune su pri\u010da, koje uzalud nazivamo ljubavnim. Beda podvo\u0111enja po kroja\u010dkim salonima, zagu\u0161ljivi eastanci po zemunskim hotelima, nemaju nikakve veze sa natpisom ovoga \u010dlanka.<\/p>\n
Nego polako, sve vidnije, javlja se nov tip, fini i lep, pred profilom na\u0161eg grada, duboko nikao, devoja\u010dki i pliva\u010dki, i sa njim lepota Rakovice i Karlovaca posta\u0107e aktuelna. Iza novih, vedrih i \u010distih, oblika ljubavnih, o\u017eive\u0107e jo\u0161 jednom blagost starih, romanti\u010dnih dekora, lepih obala, oronulih zidina.<\/p>\n
\u010ceka, u plavom me\u0111ure\u010dju, ispod starog grada, zemlja ljubi\u010dica \u2014 na domaku hoda jednog dana. Kroz inja i magle, ispod na\u0161ih zidina nazire se i pru\u017ea i tone u vode sremska obala, pusta i jedva vidna u daljini. Ali kad do\u0111e prole\u0107e, ogla\u0161eno u zelenom \u017eitu bo\u017ei\u0107nom, kroz dva meseca, tamo \u0107e \u010dekati \u010ditavo predgra\u0111e, u na\u0161oj, staroj, romanti\u010dnoj zemlji.<\/p>\n
Karlovci, stara, patrijar\u0161ijska varo\u0161, beli i ne\u010dujni, zastareli, spu\u0161teni u vode, popeti u vinograde, posta\u0107e naro\u010diti kraj pod Beogradom, i treba. \u010ca\u0111avi i zadimljeni vozovi, u kojima se svaki put pre\u017eivi opora milina \u010dekanja, dolaska i rastanka tr\u010de od Beograda i natrag tako brzo, po niklom i ozelenelom polju. La\u0111e, najmiliji veikili zaljubljenih parova, plove do njih tako kratko po \u0161irokim svilama i nebesima voda, sa mirisom trave i zapupelih vrbaka. Karlovci majskih sabora, \u0161ajka\u0161kih bataljona, Karlovci romanti\u010dnog perioda u knji\u017eevnosti, tvrdoglave filologije, Karlovci \u0111a\u010dkih rastanaka ispuni\u0107e udes svoj i smiri\u0107e se u sudbini, u kojoj miri\u0161e rano istrulelo telo Branka. I sad, decembra, u njima je tolika ti\u0161ina i toliko zavejanih golubarnika.<\/p>\n
Za ljubav, za plahu, vitku, mladu ljubav tamo ima toliko pomo\u0107nih sredstava; stare iznemogle crkve su tu, sa oronulim krovovima, ispod njih tople strehe. Subotom, vanredna ve\u010dernja, u pevanju crkvenom tuga blagove\u0161tenska, doneta iz Pe\u0107i. Tu su svilene, velike dvorane, preko cele godine prazne, sa svojom mirisnom pra\u0161inom, \u0161to lepo spreme za ose\u0107aj prolaznosti svega i \u017eud za u\u017eivanjem i telo ispune slutnjom rano do\u0161le smrti. Prole\u0107e je tamo neverovatno blago i ute\u0161no i prolazi, kao da ga nikad vi\u0161e biti ne\u0107e.<\/p>\n
Neka ljupkost, neizvesnost, porekla u svakom zidu i pojavi, niko ne vreba i ne izgleda sa malih prozora, u njima se samo paprike crvene. Po ku\u0107ama ogromni beli jastuci, \u0161to miri\u0161u na suho gro\u017e\u0111e. Pod gustim li\u0161\u0107em, pred patrijar\u0161ijom, u \u017euboru \u010desama, zidaju hotel, prvi hotel u Karlovcima. Zva\u0107e se \u201eStra\u017eilovo\u201d.<\/p>\n
Po\u0161ta sa crvenim sandu\u010detom visoko je, pod bregom. Pod njom izvire poto\u010di\u0107. \u010cesme no\u0107u \u0161ume, a kad pili\u0107i legnu spava i sva varo\u0161. No\u0107i mirne sa zujanjem buba. Pod zemljom \u0161iroka groblja turskih davnih ratova, zrikavci zri\u010de svu no\u0107, a ujutru klepe\u0107u rode.<\/p>\n
Tre\u0161nje rano procvetaju u okolini. Pupi i klija zemlja i ljubav zna\u010di da ne\u0161to raste. Gologlav se ide pod vo\u0107kama. Mravi dugim, zamr\u0161enim koncima svojih sitnih telesa prelaze put. Ora\u010di kao senke oblaka po oranicama, sa svojim ogromnim belim volovima. Svi smo jednaki u prole\u0107u.<\/p>\n
O tre\u0161njev cvete kako si sli\u010dan \u017eivotu.<\/p>\n
Put do Stra\u017eilova jo\u0161 uvek daje blagih i mirisnih senzacija. Misli se o Brankovom licu. Gde li je njegova slika? Koliko godina ve\u0107 to davno istrulelo mlado, bolesno telo zra\u010di, kroz prole\u0107a. Profil Fru\u0161ke Gore, pod njegovim grobom tako je mek. Trave su njene ne\u017ene, a rascvetale breskve u njoj divne su i fine. Zagrljaj i poljupci tu ne zna\u010de ni\u0161ta ru\u017eno.<\/p>\n
Oko Brankovog groba seku \u0161umu, iza njega sva je ve\u0107 polegla po zemlji. Vidi se vrlo daleko i u jesen svi se na\u0161i zavi\u010daji \u017eute tu pod nebom. U dubinama zvone klepetu\u0161e, u daljinama ma\u0161u krilima vetrenja\u010de stare zemlje, po kojoj se crvene \u0161ipci.<\/p>\n
*<\/p>\n
Dan posle stogodi\u0161njice Brankovog ro\u0111enja, ovog leta, uspeo sam da do\u0111em na Brankov grob, visoko gore u vazduhu, nad halakanjem gomile i bukom proslave u ti\u0161ini. U divnom avionu, od srebrnog duraluminijuma, koji je drhtao pod rukom na\u0161eg majstora pilota junaka majora Tomi\u0107a, talasao sam se i ljuljao nad grobom.<\/p>\n
Lepota aparata, kojim smo do\u0161li, sama po sebi, bila je dovoljna za senzaciju. Avion Brege XIX li\u010di sasvim na divljeg sokola. Toga tipa bilo je tada tek tri: jedan na aeronauti\u010dkoj izlo\u017ebi u Madridu, drugi, kojim je tada, u ludoj jurnjavi preko Jonskog mora, belih azijskih pustinja, plavih hinduskih planina i \u017eutih, kineskih reka, francuski poru\u010dnik Peltije d\u2019 Oazi stigao iz Pariza u Tokio, i tre\u0107i, za model, u na\u0161oj vojsci. Petnaest metara metalnih krila, sa \u010detiristo konjskih snaga, treperili su sa nama nad Fru\u0161kom Gorom, srebrno i lako kao list jasike.<\/p>\n
I tako po drugi put pre\u017eiveh ludi skok, brzinom trka\u010dkog automobila, sa zemlje, preko Dunava i vobanski lepe zvezde zidina Doj\u010dinova grada, varadinskog bana, nad \u0161iroko razlivene vode, u kojima se topile \u017eitne ravni. Strmoglav jurnusmo u jedan oblak i padosmo nad Karlovce. \u017dute ravni, zeleni vrbaci, sa belim manastirom Kovilja usred vode i varo\u0161ica meka, finog sastava, ne\u017ena, idili\u010dna, puna rascvetanih vo\u0107aka bila je pod nama. Po\u0111osmo Brankovom grobu.<\/p>\n
Kako je lepo telo Fru\u0161ke Gore iz vazduha. Ljulja se i talasa, pokriva se svilama voda i nebesa i tone, u nedogledne bezdane vidika. Zemlja za devoja\u010dko telo i slutnju ranog umiranja. Plava brda Srbije daleko, mokri i lagani pu\u017e na\u0161ih zavi\u010daja Dunav, sa Sremom na sebi, ispod nas, razlivene ravni prema severu. U malom ogledalu preda mnom, u sred orkana helise vidim nasmejano lice pilota, ali ne mogu ni\u0161ta da ga pitam. Ugledao je grob. Izme\u0111u \u0161uma belo stado, ili ku\u0107e, mo\u017eda je to manastir. Sa juga voz, mali kao igra\u010dka, dimi i tr\u010di u dubini. Vide li nas iz njega? Znaju li da mislimo na ljubav?<\/p>\n
Otkinut od zemlje, u lepoti snage drh\u0107u\u0107e ma\u0161ine, \u0161aputao sam ljupke stihove Tuge i opomene, ali kakve sve misli ne sinu kroz nerve u tom treperenju daleko pod nebom. Prole\u0107e je bilo pri kraju, pod tim aparatom lepote i fino\u0107e devoja\u010dkih kostiju, iz kojeg sam video Stra\u017eilovo. Ve\u010dno \u0107e ostati ta \u010de\u017enja. Kad se nakrivi avion zemlja se grli i prilegne uz obraz i na nju se umorno spu\u0161ta glava. Dobrota, samo dobrota groba, koji se raspada, u prole\u0107u. Tajanstvena ve\u010dnost ljubavi. Motor puca i zaglu\u0161uje, dve hiljade godina je pro\u0161lo, nema vi\u0161e ni traga od bogatog Gigesa, ni negda\u0161nji Paros ne postoji, ostalo je samo nekoliko re\u010di o njenom osmehu, o ru\u017eama, o gran\u010dicama mirte koje je dr\u017eala u ruci i o tamnoj kosi, \u0161to joj pada\u0161e niz grudi, dve-tri stare re\u010di, gr\u010dke, ve\u010dne.<\/p>\n
Brankov obelisk dole beli se nepomi\u010dno. Fru\u0161ka Gora se talasa modra i zelena, obasjana sjajem iz reka, a kad se spustimo ni\u017ee postaje rumena, fina ba\u0161ta, ispresecana stazama.<\/p>\n
Karlovci su sad daleki i maju\u0161ni. Bolna i mutna me\u0161avina misli, kad se nagne nad bezdanom i gleda to igranje i talasanje \u0161uma, vinograda, pa\u0161njaka, sela. Manastiri okre\u010deni, beli kao crkvice nad izvorima, tako su mali. Ne znam gde smo. Ose\u0107am samo finu, elegantnu konstrukciju ove gore, i osnovni ton njen, rumen, mlad, pun vina.<\/p>\n
Ljubavno predgra\u0111e, ljubi\u010dice, tihe i male ulice, uz vodu. Ali ovde iza njih \u0161ume i krstovi, tamo negde dole le\u017ei zlatom izvezen pokrov Jefimije, despota Uglje\u0161e, sa pohvalnim slovom knezu Lazaru. Ime Ravanice \u0161apu\u0107em pilotu, a on ne \u010duje i sme\u0161i se. Kosti Lazareve dakle mo\u017eda \u010dak ovamo donesene, pod ove vo\u0107ke \u0161to zru. Tamo negde dole, u zelenilu ona humka, bi\u0107e mo\u017eda groblje Monasterlije, gde izgibo\u0161e Turci. U daljini one modre, duboko zelane planine, pome\u0161ane s nebom, mo\u017eda opet Srbija. Telo despota u zemlji providnoj, pod rascvetanim vo\u0107kama, ruka majke Angeline, stopalo vladike Maksima i desna ruka despota Jovana. Uz tre\u0161nje i finu boju bresaka, uz Brankov grob i misli na ljubav. Bolna i slatka zemlja vojvode Stefana \u0160upljikca, jo\u0161 klija i pupi.<\/p>\n
Aparat je treperio, treperio nad Stra\u017eilovom, kru\u017ee\u0107i sve na vi\u0161e. Sve se slivalo u jednu finu, proletnu me\u0161avinu vode, fru\u0161kogorskih obronaka i rumenih i \u017eutih ulica ljubavnog predgra\u0111a Beograda. Povratak visoko preko Ba\u010dke trajao je dva-tri minuta.<\/p>\n
\u00a0<\/p>\n
Milo\u0161 Crnjanski<\/p>\n<\/p><\/div>\n