“Garderoba skitnice”, priča – Medija centar 016 – OGLASI BOJNIK

НАШЕ ЖИВОТЕ су каткад прогутале пусте и тужне баналности. Зато смо и често бежали у свет романтике. Волео сам, док сам био сасвим млад, да читам аутобиографије обичних људи. Биографије су сличне, а ипак толико различите да су ме чудновато привлачиле. Списи о властитом животу су и нека врста опроштајног концерта и погледа на време младалачких снова.

У нестварној збиљи, у пределу пуном башти, пропланака и сунчане долине, продавао сам своје дане детињства сањарењу о некој лепшој сутрашњици. Тада, као и сви млади, нисам могао да разумем да су то били моји најлепши дани живљења.

Касније пристиже сурова реалност, долазе ненајављено многе битке и порази. Коначно, тихо, најчешће крадомице, пристиже време када више нема избора, јер се једноставно мора да путује у пределе вечите тишине!

У отужној гардероби скитнице многи су проводили своје животе, тихо, ненаметљиво, стално у страху, а сада, када их испраћају пријатељи, личили су на праву велеградску господу. У овој провинцијског тишини, осећах да сам негдашњим моћницима, а то се чинило и мојим пријатељима, били део њиховог низа непознатих бројева које би требало проћердати за само један нови дан њихове величине. Најтеже нам је падало што смо, мимо своје воље, морали да бележимо наше дане у знаку њихових слава и пригодних свечаности. И зато, вада, нисмо ни жалили њихову смрт, али се као људи нисмо томе ни радовали!