I Kovin
Prošle
godine sam donela odluku da obiđem Srbiju uzduž i popreko. Ideja je bila da
prošetam većim mestima, a ako budem išla kolima, posetim i spomenike prirode.
Rastužuje me pomisao da ne poznajem svoju zemlju i verujem da se za izlete ovakvog
tipa uvek može naći i vremena i novca. Društvo manje-više, ali sam bila spremna
da putujem sama. Zato sam i rešila da krenem od Vojvodine, tačnije Banata, pa
da nastavim u smeru suprotnom od kazaljke na satu. Prvi na listi bio je Kovin.
Bežao
mi je cele godine, ali sam zato ovog jula rešila da konačno zakoračim u njega.
Vozila sam u oba smera – previše kružnih tokova, premalo koncentracije. Krenula
sam uprkos kiši koju su prognozirali i malo pokisla, ali tada naišla na ulicu koju
štite okačeni kišobrani. Prisustvovala sam krštenjima u srpskoj i rumunskoj
pravoslavnoj crkvi. Sklanjala sam se sa puta brojnim biciklistima.
Kada
sam završila sa istraživanjem, otac je predložio da odemo do starog dela grada,
gde se nalazi maketa toka Dunava kroz našu zemlju. Zapuštena i bez vode. Na
žalost. No, iza nje je marina, za koju do tog trenutka nisam znala, ali sam
poželela da je vidim. Kako i ne bih, kad se pored vode uvek dobro osećam. Mir
koji sam osetila kada sam sela da posmatram reku i brodiće, bio je neprocenjiv.
Konačno sam shvatila značenje reči nirvana.
Kovin
me je veoma prijatno iznenadio. Možda baš zato što nisam od njega ništa
očekivala. Dobar recept za lepši i lakši život, nema sumnje.
II Vršac
Nemam
samo ja Triptih – ima ga i Paja Jovanović. Divila sam mu se u Konkordiji,
muzejskom prostoru svetskih i nedovoljno iskorišćenih kapaciteta. Prisustvovala
sam i obeležavanju 50. godišnjice Vudstoka, takozvanom Vršstoku. Bez vetra nije
moglo – zapleo mi se u misli, kosu, korake. No, krenimo redom.
Ponovo
sam vozila. U ovom nivou, morala sam da vežbam bržu vožnju na otvorenom putu i
usporavanje kad ulazim u neko od mnogobrojnih sela koja se nalaze na putu
Pančevo-Vršac. Ne bih mogla da odaberem da li više volim da držim volan u
rukama ili se zavalim u suvozačevo sedište i uživam u prizorima pored kojih
prolazimo, ne zanemarujući ulogu dodatnog para očiju, rezervnog retrovizora i
energetskog pića koje brbljanjem razbuđuje vozača.
Prvi
put sam Vršcem šetala dok sam čekala rezultate takmičenja iz engleskog, pre
više od osam godina. Pamtila sam samo katedralu, natpis da se ne sme ući u park
ako je vetar jak i spomenik Bori Kostiću, šahovskom velemajstoru. Tada mi je
društvo pravio drug iz društveno-jezičkog odeljenja. Ovog puta, te detalje sam
upijala sama.
Dok
me Zrenjanin podseća na mlađeg brata Novog Sada, arhitektura Vršca naginje onoj
na koju sam navikla u Pančevu. Čak i Gradski park podseća na Narodnu baštu. Pa,
Narodnu baštu pre renoviranja. Sličnosti me nisu sprečile da u ovom gradu
nikako ne uspevam da se snađem, čak ni uz mapu koju sam dobila u Turističkoj
organizaciji. No, ne bunim se; u svom lutanju, naišla sam na geto nekadašnjih
vojnih zgrada, čije su fasadne crvene cigle bile išarane raznovrsnim
romantičnim izlivima i komičnim dosetkama. Vrščani imaju duha – još jedan poen
za ovaj grad. A, taman sam stekla utisak da su njegovi stanovnici dosadni…
Svuda
su iskrsavale šahovske table, zelene i cvetne površine i ljubazni ljudi koji su
želeli da me fotografišu tamo gde sam zamislila. Jedini nedostatak solo
putovanja je što moraš da zavisiš od nepoznatih ljudi ako želiš da sačuvaš svoj
duh pored nekog lepog mesta. Znam, izmislili su selfi štap, ali imam averziju prema
stvarima zbog kojih izgledam kao budala.
Jednog
fotografa našla sam pored crkve Svetog krsta, u čijem sam dvorištu ležala posle
jako iscrpljujućeg pokušaja da se popnem do Vršačke kule. Tačno, odustala sam
nakon što sam savladala više od 400 stepenika. Zračim dok pričam o svojim
banatskim putešestvijama; budim u ljudima inspiraciju da i oni urade nešto
slično, golicam njihov patriotski duh i potpirujem potisnutu potrebu za
avanturom. Kako i ne bih sijala, kad sam u skladu sa sobom i ispunjavam sebi
želje.
Kula
je ostala neosvojena, a Apoteka na stepenice, koja me je baš intrigirala, bila
zatvorena – sređivali su je pred Grožđenbal. Dok sam pokušavala da se ne
uspavam u vozu i tako promašim svoju stanicu, shvatila sam: moram da se vratim
barem još jednom u Vršac.
III Zrenjanin
Bila
sam u Zrenjaninu početkom ove godine. Zaljubila sam se u Narodni muzej, najviše
zbog etnografskih postavki. Šetali smo unaokolo, bivša ljubav i ja, dok nam ne
bi postalo hladno, pa bismo se grejali u pekarama i kafićima. Sneg nam je
zavejao kola i vraćali smo se kroz mećavu. Bilo je to naše omiljeno putovanje.
Želela
sam da dođem ponovo; da natenane obiđem muzej, svratim u park iza Gradske kuće,
prošetam pored Begeja dok mi ne pravi društvo košava. Došla sam, uprkos strahu
da će me proganjati stare uspomene.
Duhovi
su bili mirni; istopili su se sa snegom. Neke stvari su bile iste, ali su se
druge za ovih devet meseci promenile: nije bilo skele zbog koje je pocepao
jaknu, umesto pekare u kojoj smo doručkovali sijala je filijala banke…
Ponovo
sam prekasno stigla, pa sam drugu pokazala samo svoj omiljeni ćošak muzeja.
Park je bio raskopan, te ponovo nisam mogla da uđem u njega. A, kej Begeja? U
smiraju leta nije delovao tako privlačno, kao što je u zimskom sumraku. Neke
stvari nisu suđene ili im prosto istekne rok dok te dočekaju.
No,
Zrenjanin je veoma lep grad, pa možda i ne čudi što u njemu nisam mogla biti
tužna. Prolazila sam ulicama koje su mi se i ranije dopale, ali i otkrivala
nove ćoškove sa inspirativnim citatima. A, možda je i do toga što je drug sa
kojim sam bila bio tužniji.
Drug,
koji je iz Novog Sada došao po mene da bi me odveo u Zrenjanin, pa me posle vratio
u Pančevo i popio treću i četvrtu kafu da ne bi zaspao na
putu do kuće. Drug, koji mi je sa Grenlanda doneo slatko koje je tamo kuvao, od
gorkih bobica koje je brao nervozan i pretvorio ih u nešto lepo. Drug, čije mi
razglednice dvanaest godina stižu baš kad je potrebno da mi nešto ulepša dan i
vrati veru u ljude, sreću, život.
Morao
je neko da drži emocije pod kontrolom i ta uloga je dodeljena meni; uostalom, ja
sam svoju bol svarila, a on je tek počeo da krvari. Slušala sam, povlačila
paralele i izvlačila iz sebe potisnute detalje koji bi mogli da mu pomognu.
Ipak, najupečatljiviji momenat je bio kada sam mu rekla biće bolje za par meseci, a on uzvratio znam, vidim po tebi.
Možda
je ovo putovanje bilo kao sladoled od crvenog grejpfruta koji sam pred povratak
pojela. Iznenađujuće dobro, pomalo oporo, ali i osvežavajuće. I prijatno poput
septembarskog sunca.
Source link
Banatski mozaik (1) – Pančevo.city
