Deliblatska Peščara. Zagajička Brda. – NESTVARNA MESTA. - OGLASI KOVIN

_{^{Šušara maj-oktobar 2014-2023.}}

Apelujem da na Zagajička brda ne idete automobilom do i preko samih brda. Apelujem da ne vozite terenska vozila, quad motore i slične naprave po krhkim stepskim bregovima i dolinama. Ona treba da ostanu ovakva kakva su za biljni i životinjski svet koji ih nastanjuje, ali i za buduća pokoljenja.

Zagajička brda su neočekivan predeo na severoistočnom obodu Deliblatske peščare.

Loptasti bregovi dopadljivog izgleda su drevne peščane dine, delom šumovite a delom prekrivene stepskom vegetacijom, jedinstveni relikt pra-pejzaža Panonske nizije pre nego što su istu progutale oranice.

Nebojša Atanacković

Deliblatska peščara je nastala za vreme poslednjeg ledenog doba procesom “eolske erozije” – nanosi vetra su kreirali peščane dine, a odsustvo vode je uslovilo nastanak stepskog ekosistema. Kovilje, stepski božur i peščarski hrast okosnica su retke flore koju srećemo u peščari.

Peščara je u poslednja dva veka pod značajnim uticajem čoveka. Plansko pošumljavanje je u veliko meri redukovalo stepske pašnjake, stočarstvo je u jednom periodu u potpunosti zamrlo, da bi se poslednjih decenija delimice oporavilo.

Zagajička brda predstavljaju najvišu kotu a ujedno i najatraktivniji deo Deliblatske peščare, lociran na njenom severnom obodu. U pitanju je nestvaran mikroprostor koji poput pustog ostrva izranja iz okeana monotone ravnice, a koga je nemoguće spaziti i primetiti, dok mu se sasvim ne približite.

Upravo ta neuočljivost im daje posebnu draž i osobenost. Od gore, sa stepskog grebena se pruža pogled ka Dunavu i južnim Karpatima. Na severu se jasno ocrtava Vršački breg. Kad se međutim spustite dole u neku od udolina, gubi se osećaj orijentacije i stiče se utisak lavirinta.

Singularitet u vojvođanskom pejzažu se nalazi na samo 75 kilometara od glavnog grada. Pristup je moguć iz tri pravca (Deliblato, Izbište ili Grebenac). Najlepše je doći na Zagajička brda biciklom, u duhu održivog turizma.

Preko Dolova, Mramorka i Deliblata stiže se do centra za posetioce “Čardak” na južnom obodu Deliblatske peščare. Dalje do Šušare vodi uzani put u dužini od 11,5 kilometara, koji negde po sredini preseca samu peščaru u smeru od juga ka severu. Atraktivan je za vožnju biciklom a nezgodan za obična vozila. Iako većim delom asfaltni, put je na dosta mesta urušen i prepun udubljenja, od kojih su neka često ispunjena vodom.

Preporuka glasi parkirati bliže Čardaku i produžiti dalje biciklom. Retki su automobili koji zalutaju ili se odluče da prođu ovuda što ovu trasu čini verovatno najboljim biciklističkim iskustvom u okolini Beograda. Stari asfalt je pohaban i urušen na nekoliko “sektora” – dobar MTB će preleti preko rupčaga – svako drugo prevozno sredstvo ovde mora dobro da uspori.

Na ulasku u selo Šušara (mađarski Fejertelep) asfalt zavija ulevo, dok za Zagajička brda treba produžiti pravo, peščanim, kolskim putevima.

Nakon 5 kilometara uz blagi ali konstantni uspon, stiže se na najvišu kotu Zagajičkih brda – kod spomenika i antene.

Prohodnost kolskih puteva veoma varira tokom godine usled atmosferskih i drugih uticaja.

Ko ne planira bici vožnju od Čardaka do Šušare, najkraći prilaz Zagajičkim brdima vodi magistralnim putem Pančevo – Vršac. Potrebno je u mestu Uljma skrenuti desno putem za Belu Crkvu. Ubrzo zatim u mestu Izbište ponovo skrenuti desno ka Šušari.

U nekom trenutku put se penje na breg i pravi blagu krivinu udesno. Neposredno posle uspona i krivine treba ostaviti auto na prvoj raskrsnici i krenuti put Brda biciklom ili peške poljskim putem sa suprotne, leve strane kolovoza.

Ovaj put je najkraća veza Zagajičkih brda i nekog asfaltnog puta i koja iznosi 4 kilometra pri čemu se mahom ne gubi na visini. Nije preporučljivo voziti pomenutim kolskim putem do samih brda gradskim automobilom.

Zagajička brda su skriveni dragulj za fotografe, i sve one koji to žele da postanu – minijaturna banatska Toskana! Redovno ih posećujem poslednjih 10 godina. Prizori su najlepši sredinom maja i krajem oktobra, naravno u osvit ili suton dana uz nežnu igru svetlosti po konturama bregova i kroz krošnje samoniklih peščarskih hrastova.

Zagajička brda nisu samo “utešna nagrada” kada nedostaje vremena i mogućnosti za “prave planine” – u pitanju je izuzetan predeo sam po sebi, po atraktivnosti i neobičnosti zaista bez premca u bližem okruženju.

U isto vreme ona su lični favorit u kategoriji “Kuda za sat vremena iz grada”. Idealna su destinacija za nekoga ko se tek upušta u hiking sa ili bez dečije pratnje. Penjanje uzbrdo ovde je još uvek opciona kategorija – dobar korak u izgradnji forme za ozbiljnije poduhvate.

Zagajička brda sam prvi put posetio još 2014. godine. Nažalost, iz godine u godinu primetan je značajan porast posetilaca, pogotovo u proleće i leto. Mali deo posetilaca ima izgrađenu ekološku svest i shvata o kakvom krhkom ekosistemu se ovde radi. Brazde od motornih vozila sada su gotovo na svakom grebenu, a gde nekada nije bio primetan ni pešački trag.