Jedna od zabeleženih priča u knjizi “LOznički ROKovnik”, objavljenoj pre šest godina o super-grupi “Džems Bek” i gitaristi Zoranu Đakoviću Džaru, osnivaču benda sastavljenom od odličnih muzičara iz nekih ranijih sastava, još uvek traje i na nju nije stavljena tačka. Priča duga više od četiri decenije svrstala je Džara među lozničke legende a njegov iznenadni odlazak iz grada početkom osamdesetih do danas je ostao enigma za sve one koji su uživali u njegovom sviranju na gitari u parku kod bazena ili sa grupom “Džems Bek”.
Legenda o Džaru živi i malo-malo se obnove sećanja na ovog neobičnog čoveka i posvećenog gitaristu, pionira lozničke rok scene. Razvojem društvenih mreža, olakšano je povremeno prisećanje na njega pa ne čudi da svaka objavljena fotografija sa Džarom, a vrlo malo ih je snimljenih i sačuvanih, izaziva pažnju Lozničana koji pamte period kada se razvijao rokenrol u njihovom gradu. Jednu je nedavno objavio na svojoj stranici Miroslav Samurović Caka, na kojoj je Džare sa drugarom i pevačem iz grupe Zoranom Despotovićem Krcom. Fotka je iz 1980. godine, možda jedna od poslednjih sa Džarom koji je potom nestao sa gradskih ulica, a Samurović kaže da namerno pored njegovog imena nije stavio “suzu” jer nikada nije potvrđena njegova smrt.
– Iskreno se nadam da on u nekom pabu svira sjajan rokenrol. Džare je bio interesantan, pravi hipi lik. Najviše ga se sećaju članovi njegovog benda, možda i neke komšije. Bio je dobar čovek. Naše druženje je počelo 1973-74. godine i u to vreme sam počeo da skupljam gramofonske ploče. Pošto je živeo u ulici prema “Kadinjači”, često sam čuo muziku iz njegovog stana. U to vreme formirana je i grupa “Džems Bek”, koja je ime dobila po početnim slovima imena članova a pored Džara, činili su je pevač Krco (kojeg poznajem ceo život), basista Bukal (Milan Lukić) i gitarista Stari (Zoran Starčević), moji školski drugovi, kao i Milenko Radovanović na bubnjevima. Išao sam na njihove probe kod Milenka u pomoćnoj kući u Drinskoj ulici – priseća se Samurović.
Decenijama Džara pominju i muzičari kao vrlo talentovanog gitaristu koji je redovno vežbao i iz čijeg stana se uvek čula muzika s ploča “Dip parpla”, “Cepelina” i Hendriksa koji mu je bio uzor. Neki su prve akorde naučili baš od Džara, a svoju priču ima i Milan Zarić, poznati loznički basista.
– Imao sam sreću i čast da provodim vreme sa Džarom. živeo je u zgradi kod sadašnjeg “Intermeca”, preko puta Dušana (DNK) i Ivana Kovačevića, mojih divnih prijatelja. Ivan i ja smo često odlazili kod njega i pomagali mu da vežba. Mi bismo vrteli nekoliko akorda ukrug, a on bi eksperimentisao na akustičnoj gitari. Bio je čovek satkan od muzike, idol nama “apsolutnim početnicima” i najveći krivac što smo se beznadežno inficirali rok muzikom. U to vreme smo Ivica, Gile (Zoran Glišić, živi u Sidneju) i ja osnovali bend i svirali matursko veče u OŠ “Anta Bogićević”, a on nam je bio gost. Sa Krcom i Bukalom je dolazio na naše probe, kod mene u Drinskoj, tresli smo se od treme i izvirivali preko ograde da vidimo da li idu, kao da dolaze “Bitlsi”. Onda je jednog dana samo nestao, bez najave i nikad više ništa nisam čuo o njemu. Kružile su priče ali je sve to bilo u domenu mašte, neprovereno, tipično za mala mesta – kaže Zarić.
Iako su neki tvrdili da je otišao u Englesku, da su ga sretali u Beogradu, u podzemnom prolazu na Zelenom vencu, prava informacija o Džaru nikada nije stigla u Loznicu iz koje je mistično otišao. Ako bi neko znao pravu istinu, onda bi to sigurno bio pevač Krco, kao najbliži prijatelj. On nam je potvrdio da je Džare išao u Indiju, ali i to da se vratio u svoj grad a tek kasnije otišao “zauvek”.
– Džare je bio 1953. godište, godinu stariji od mene, a naše druženje traje od početka sedamdesetih. Veče pre nego što će nestati iz Loznice, sedeli smo na stepeništu ispred njegove zgrade i pričali. Pre toga je pominjao da želi ponovo da putuje, opet na Istok, gde je prvi put otišao kada je napunio osamnaest godina i dobio pasoš. Tada je preko Grčke, Turske, Avganistana stigao do Indije i Nepala. Sa tog putovanja doneo je beležnicu sa imenima gradova u kojima je boravio, država i valuta, dnevnik ilustrovan njegovim zanimljivim crtežima. Dok se on zanosio istočnim zemljama, ja sam ga ubeđivao da krene na Zapad i tamo pronađe mesto za sebe jer je uvek imao velike snove. Želeo je da postane zvezda, brzo, preko noći, najpre u Evropi pa onda dalje. Imao je neverovatnu harizmu. Nažalost, to je sve ostalo na snovima. Otišao je bez pozdrava, bez ikakvog nagoveštaja te večeri i nikada mi se više nije javio. Nije potvrđeno da li je živ ili mrtav, mnogi su pričali da su ga sreli u Grčkoj, Turskoj, Italiji u različitim stanjima. U te priče nikada nisam verovao. Na ruci je imao tetovažu “Sveca”, simbol istoimene serije popularne u to vreme, čovečuljka poput Čiča-Gliše s oreolom, tako da verujem da bi ga barem po tome neko identifikovao. Priča još traje, a on je iz Loznice otišao u legendu – kaže Krco.
Većina sugrađana koja je poznavala Džara ipak veruje da je sada na nekom boljem mesti i da će se kad-tad oglasiti dobrim rifom i solažom na gitari. Aplauz ga čeka već skoro pola veka a iza ove priče ostaju samo tri tačke…
S. P.
Foto: Lična arhiva
PROČITAJTE I…
”GALIJA” NA ”ZIMSKOM FESTIVALU” – Najlepše kad je prestani…
ODRŽANE BOŽIĆNE VOŽNJE – Kad protutnje traktori i kamioni
Preuzmite besplatnu aplikaciju LN za iOS uređaje na App Store ili besplatnu aplikaciju LN za android uređaje na Google Play prodavnici!
Pratite nas i na fejsbuku, instagramu i jutjubu
Source link
SEĆANJE NA ZORANA ĐAKOVIĆA DŽARA – Iz Loznice je otišao u legendu – Lozničke novosti
