Нема лепшег краја године, од оваквог, синоћ смо уз Винка Лозића и звуке тамбуре са драгом публиком диванили о култу вина кроз реализацију пројекта нематеријалног културног наслеђа „ Истраживање и документовање виноградарских пракси на подручју Вршца.“
Кроз историју, најважнија колективна одредница Вршца и његових житеља била је везана за производњу вина. Способност Вршчана да произведу што више, али и што бољег вина, временом се усавршавала, прилагођавајући овој привредној делатности целокупан животни оквир града и мењајући изглед његове околине. Винарска продукција подразумевала је сложен технолошки ланац, који је започињао у винограду, а завршавао се на трпезама свих важнијих средњоевропских градова.
Специфичност производње вина одразила се на све сегменте живота у Вршцу. Доминанта свих утицаја је на првом месту крајолик, са усталасаним обронцима Вршачких планина и рубном повезаношћу са Карпатима. Повољна морфологија и састав тла, као и благотворни утицаји ветрова са Карпата предодредили су Вршац као Богом дано место за узгој винове лозе. Распоред и организација винограда у ширем ареалу града, утицала је на поставку доминантних саобраћајних токова којима се грожђе из винограда допремало у град. Овај сплет улица постављених по оцедним превојима обронака био је окосница формирања урбане матрице града. Допремљено грожђе прерађивано је и чувано у домовима винара. Капије на кућама са широким ајнфорима и претежно троделним капијама омогућавале су лак улаз запрежних кола којима се грожђе из винограда допремало на прераду. Дворишта су тако организована да су својим обликом и просторним капацитетима омогућавала манипулацију и прераду грожђа муљањем и отакањем, прање судова и привремено одлагање комине. Куће у Вршцу углавном имају винарске подруме, озидане од карактеристичног камена ’гнајса’ (врста светлуцавог камена богатог лискуном којим је била озидана и Вршачка кула), засвођених полуобличастим сводовима са малим прозорима којима се омогућавала вентилација.
Уз гајење винове лозе и производњу вина развијали су се и пратећи занати. Ковачи су производили пољопривредне алатке потребне за рад у виноградима, пинтери израђивали бурад, кошаре за брање грожђа. Технолошким узнапредовањем производње вина развиле су се и винарске задруге, државна предузећа и енолошке станице.
Уз вино и од вина се живело, рађало, крштавало, венчавало и умирало. Улазећи у живот Вршчана, вино је обликовало и њихове обичаје. У Вршцу се славио светац, заштитник виноградара, подједнако и Свети Трифун код православних, и Свети Урбан код католика. Знало се када се шта ради, али и шта се ваља, а шта не ваља… Лоза се орезивала и преливала вином за Светог Трифуна, славио се крај бербе паљењем ватри испред домова за Усековање главе Светог Јована Крститеља. У новије време, обичаји су прерасли у скупове, па се одржавају већ традиционални сајмови вина, манифестација Вршачка берба… Ред витезова вина ’Свети Трифун’ стара се о промоцији вршачког вина.
О вину су испричане безбројне приче, испеване песме које су лепоту Вршца пронеле кроз све гостионице које су баштиниле винску бурад и музицирање тамбурашких банди.
Појава филоксере, штеточине која је опустошила европске винограде, додатно је учврстила мит о значају виноградарства у Вршцу. У једном тренутку, виногради у Вршцу су били највећа компактна територија са засадима винове лозе у Европи. Вршац је привлачио предузетнике из целе Европе, а вредношћу вина шпекулисало се на великим берзама.
Култ вина се у Вршцу стварао и учвршћивао вековима. Слављење вина кроз свест о мукотрпном раду у винограду, посвећености у подруму и величању у чаши, чини да је вино постало колективни амалгам у животу Вршчана. Проучавањем нематеријалних вредности ове димензије живота, сачуваће се сећање на претке и традицију, али и утрти пут смисленом односу према вину и животу у Вршцу.
Source link
ПРОМОЦИЈА ПРОЈЕКТА НЕМАТЕРИЈАЛНОГ КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА “ИСТРАЖИВАЊЕ И ДОКУМЕНТОВАЊЕ ВИНОГРАДАРСКИХ ПРАКСИ НА ПОДРУЧЈУ ВРШЦА”,
