Песникова душа
У једном делу Београда града,
ноћ је почела полако да пада.
Мирисало је све на црвене руже,
док око њих лептири весело круже.
Један је човек гледао у звезде,
које тамним сводом полако језде.
И мислио је о своме животу,
који има најлепшу лепоту.
Његова је душа од песама била,
рима за римом сама се вила.
Јер његов је дом и живот био,
породица и љубав о којој је снив`о.
Знао је да када оде,
и када се нове звезде поново роде,
да ће осати само песма та,
која на лицу увек осмех да.
Source link
Песникова душа
