5. marta 2020.
Упркос великим породичним трагедијама које су га задесиле Карло Скацел је наставио да живи и ради са великим ентузијазмом и жељом да унапреди како свој апотекарски посао тако и малу варошку средину која је каскала у односу на северније крајеве Србије.
Прогресиван и предузимљив Карло Скацел је решио да свој посао прошири тиме што је поред главне улице у близини Великог моста купио плац и 1912. године почео градњу велике куће са локалом у приземљу у стилу сецесије остављајући Пироту у градитељско наслеђе један од најлепших стамбених објеката у граду. Импресивно здање добило је завршне обрисе током 1913. године. У тренутку градње кућа се налазила у улици Принца Ђорђа, током окупације Бугари су улици дали име Адолфа Хитлера, а након Другог светског рата су се сменила имена Рузвелтова, Црвене армије, Бориса Кидрича, а данас је то улица Кнеза Милоша. У приземљу зграде радила је чувена апотека Св. Николе чији је власник био Карло Скацел. О томе какве је утиске апотека остављала на савременике најбоље говори следећи опис:
– Скацелова апотека налазила се у близини Големог моста са дрвеним и белим клупама на којима би људи током летњих дана чекали да лекови буду справљени. Пацијент је увек са страхопоштовањем улазио у апотеку, увек изнова збуњен мермерним стубовима, високим гипсаним шарама, украшеном таваницом и великом црном мермерном плочом на коју би посетилац стављао рецепт пре него што га преузме апотекар који би потом уз степенице одлазио да припреми лек. Када би справљање лека било готово апотекар би износио стаклену флашицу са плутаним запушачем, лепио на њу етикету, исписивао начин употребе и завијао у танку белу хартију. Некада би апотекар пред пацијентом, мешао у плиткој порцеланској здели, белим порцеланским тучком прашкове измерене претходно на жутој месинганој ваги ситним милиграмским металним плочицама, док би се иза његових леђа ширио мирис шпиритусне лампе.
Док је његова кућа грађена, Карло Скацел је био пред великим искушењем јер је мобилисан током Балканских ратова као санитетски официр. Захваљујући великој срећи и медицинском знању успео је да избегне заразу колере која је захватила његову јединицу тако да се жив и здрав вратио кући. У периоду до почетка Првог светског рата Карло Скацел је успео да рашири пословање своје апотеке набавком препарата и хемикалија из иностранства, али је све то прекинула нова мобилизација која угледног пиротског апотекара одводи у Ваљевску резервну војну болницу. Иако на војној дужности, Карло Скацел ипак није прекидао рад апотеке већ је као свог заступника овластио извесног Власту Феликса који му је из Пирота у Ваљево редовно слао извештаје о пословању апотеке. Највећи изазов била је набавка материјала и хемикалија која је током ратних година ишла из Солуна уплатама на рачун Солунске банке, што је као могућност потпуно прекинуто након окупације Краљевине Србије.
Током Првог светског рата Карло Скацел је са великом посвећеношћу радио у Ваљевској војној болници где је свесрдно помагао болесне и рањене успевајући да избегне заразу смртоносним тифусом, али не и драматично повлачење преко Албаније које је такође преживео. Први пут се јавио својима из Солуна тек фебруара 1917. године кратком поруком у листу Правда која је гласила: Карел Скацел, апотекар из Пирота јавља својој жени Олги да је жив и да му се јави на пошту бр. 999. Иако је том приликом успостављен контакт између Карла Скацела и његове супруге крајем исте године је комуникација поново прекинута о чему сведочи писмо Олге Скацел која се обраћа Црвеном крсту са молбом да добије информације о томе где се њен супруг налази и дали је жив.
Прошавши све страхоте Великог рата Карло Скацел се вратио у домовину и варош на Нишави са чином апотекарског капетана прве класе и као носилац Албанске споменице. Из слабо сачуване ратне преписке недвосмислено се види његово јако национално осећање према Србији и дубоки осећај припадности српском народу. Таквој тврдњи још више иде у прилог мирнодопска делатност Карла Скацела који је био оснивач и добротвор многих културно-уметничких дружина, члан одбора црвеног крста, Соколског друштва, покровитељ подизања зграде Општине, Учитељске школе и Основне школе у Тијабари, мецена многих интелектуалаца и уметника. У колективном сећању Пироћанаца остао је упамћен и по томе што најсиромашнијим суграђанима никада није наплаћивао преко потребне лекове. Прожет утицајем православља он се тој вери у потпуности приклонио и као крсну славу обележавао Св. Николу по коме је и његова чувена апотека добила име.
У периоду након Првог светског рата Карло Скацел се посветио школовању Александра Јовановића рођеног брата његове супруге Олге. Како би му приуштио најквалитетније образовање и како би га у неку руку предодредио за бављење апотекарским послом он га 1923. године шаље на студије фармације у Беч. Његове студије Карло Скацел је у потпуности финансирао. Исте године десила се још једна породична трагедија када је умро Јова, други брат Карлове супруге Олге остављајући иза себе троје деце о којима је породица Скацел такође водила бригу у годинама које су следиле. Хуманости Карла Скацела тих година тешко је наћи меру обзиром да се из његове преписке види да је више пута помагао и свог кума Мирослава Пелнаржа који се бавио апотекарством на Хвару у Далмацији али је упао у дугове и финансијске тешкоће.
Бурни и пребогати животни пут најзнаменитијег пиротског Чеха крајем двадесетих година прошлог века приближавао се своме крају. Знаменити Карло Скацел преминуо је у Пироту 24. јула 1930. године и сахрањен је на Тијабарском гробљу у породичној гробници. Апотеку Св. Николе наставио је да води Александар Јовановић, брат Карлове друге супруге Олге који је завршио студије фармације у Бечу. После Александрове смрти 1941. године кућу и апотеку је водила његова супруга Лепосава која није била фармацеут али је током окупације успешно водила апотеку и од тога издржавала породицу. Након смрти Лепосаве Јовановић кућа је подељена тако што је њен син Јован Јовановић, угледни професор математике и касније директор Гимназије, добио спрат док је локале у приземљу добила његова сестра.
Кућа Карла Скацела имала је прилично тужну судбину након завршетка Другог светског рата. Непосредно по ослобођењу вароши у кућу су усељени руски официри, а касније је по одлуци Одсека за стамбена питања процењено да кућа има довољно простора да се поред породице Јовановић усели још пар сиромашних породица. По сведочењу професора Јовановића током процеса национализације држава је од породице одузела локале у приземљу укључујући и апотеку, таван и пар помоћних објеката. Данас је кућа као изузетно архитектонско наслеђе под заштитом Завода за заштиту споменика културе.
Давор Лазаревић, историчар
Фотографије: Музеј Понишавља
Source link
Карло Скацел – Од Чеха до знаменитог Пироћанца – Apoteka Pirot
